Tmuran dan u Surčinu zakačio se za krilo aviona pa smo ga, tako, poneli u Italiju. Nismo naslutili da će tmuran dan postati tmurna nedelja.
Šestoro nesnađenih iz delegacije Kulturanove našlo se na torinskoj autobuskoj stanici - Milan predvodnik, Divna, Tamara, Mato, Lana i spisateljica ovih redaka. Neven će nam se pridružiti kasnije. Uspeli smo da stignemo u grad i to je mala pobeda. Dočekuje nas naš domaćin Davide, sa pivom u ruci. Sada definitivno znamo da smo na pravom mestu.
Slatke stvari čekale su nas za doručkom u hostelu i čekaće nas svaki naredni dan. Naši balkanski stomaci nisu navikli da dan počinju vrtoglavim glikemijskim skokom, no posle par dana prihvatili smo desert umesto doručka. Prvi kulturni šok!
Via Baltea kratka je ulica, žardinjerama presečena na pola. Ima svoj istoimeni kulturni centar, sa restoranom, školom džeza, velikom salom, stolarskom radnjom, malim radijskim studiom i urbanom bašticom. Domaćini nas upoznaju sa prostorom u kojem ćemo provesti nedelju.
Predstavnici Kulturanove, EU radija, Banda Large i Alter Ega X sede u krugu. Ima nas nešto više od trideset. Dan počinjemo loginovanjem. Govorimo o tome šta nas očekuje i kako se osećamo povodom toga.
Sastaju se podkast grupe koje smo formirali značajno ranije, pre ovog događaja. Prvi put sada jedni druge vidimo uživo. Ali deo posla je već urađen. Svaka grupa ima ljude iz različitih zemalja sa različitim iskustvima u produkciji podkasta, pa je cilj ove radionice upravo timski rad.
Alter Ego X je glumačka ekipa iz Francuske čije smo članove imali prilike da sretnemo na TAKT festivalu prošle godine. Ovog puta je zadužena za dramske aktivnosti. Radimo vežbice kordinacije, pokreta, izraza, komunikacije. Sve se to oseti kada se stane pred mikrofon.
Uveče smo u istom prostoru. Osećamo kako italijansko pivo ima drugačiji kvalitet nego kod nas. Valjda se u transportu mućka? Deo ekipe zavrnuo je rukave u kuhinji i utrkuje se da nam pripremi domaće specijalitete. Mi bismo voleli da možemo da im ponudimo sarmu, ali bismo morali još u avionu da je motamo kako bi bila gotova na vreme. Na sto su izneli festival ukusa.
Noć. Dan. Kroasan i kapućino. Igranje školica do deset minuta udaljene Via Baltee, jer sakupljanje „nagaznih mina“ za svojim psom ovde izgleda nije praksa. Login pa pranje ruku. Imamo vrlo zanimljiv zadatak. U velikoj sali u kojoj su sinoć muzičari vežbali džez, postavljeni su stolovi i na njima brašno, maslinovo ulje, so i ostali sastojci. Učimo da pravimo pravu italijansku picu!
Umesto zejtina - maslinovo ulje, umesto kvasca - fermentisano testo i 50g malta za koji nismo na kraju ni skontali šta je. Tresi, mesi. Puno neiskusnih ruku, zaribalih varjača i brašna na sve strane. Testo čuči 30 minuta u obliku lopte i sat vremena u obliku pice. Peče se svega par minuta, ali mi tako jake rerne kod kuće nemamo. Kada su krenule da ulaze na vrata kvadratni metri najrazličitijih pica, slabo se moglo videti da je to testo neko možda prvi put u životu mesio. Nestale su svetlosnom brzinom.
I tako su nam dani prolazili u pravljenju podkasta, učenju timskog rada, vežbanju engleskog izgovora, glumačkim radionicama, pasti, pici i kiši. Ali je naišao i jedan jedini sunčan dan.
Kasandra koja je svojevremeno studirala ovde ponudila se da nam pokaže vidikovac. Stali smo u kolonu iza nje. Jedan bus, pa šetnja kroz popločan centar prepun trgova i kraljevskih zgrada. Iako su nas okruživali Alpi, jedini uspon bio je kroz park, do crkve Svete Marije.
Kao na Petrovaradinskoj tvrđavi! Reka Po iza koje se prostire nepregledna ravnica zgrada iz koje izvire poneki crkveni toranj. Samo što iza nije Fruška, nego nešto viši i oštiji uspon sa snegom po vrhovima. Iz mase građevina jasno se ističe i Mole Antonelliana, simbol grada Torina.
Veruje se da je najviši muzej na svetu. Iako je njegova izgradnja započela u 19. veku sa idejom da bude sinagoga u ovom tornju je sada muzej kinematografije. Odlikuje ga red od nekoliko desetina metara ispred ulaza. Ulazimo kao ekskurzija. Ali ne znamo kada ćemo odavde izaći jer ima toliko toga da se vidi! Od privmitivnih pokušaja pokretne slike, 3D fotografija i prvih kamera, do virtuelne realnosti. Mato i ja prisećali smo se lekcija iz istorije medija.
Došao je i dan kada smo radili na emisiji uživo. Nju smo radili na maternjem jeziku što je predstavljalo značajno olakšanje. Srpski tim u ovom slučaju pokazao se kao vrlo efikasan. Spremni i sa puno samopouzdanja dočekali smo nedelju popodne. 
Poslednji dan bio je rezervisan za rezultate našeg rada. Preslušavali smo podkaste koje smo spremali čitave nedelje i duže. Snimali smo uživo emisije, dve na francuskom, i po jedna na italijanskom i srpskom. Nismo mogli mnogo da se razumemo, ali zato energija priča univerzalnim jezikom.
Teška srca, simbolično - po kiši, rastali smo se sa novim drugarima. Neke od njih najverovatnije više nikada nećemo videti u životu, ali ostali su i neka prijateljstva koja će potrajati.
Autorka: Sanja Đorđević
