„Nekada davno, neki klinci/Sprejom na zgradi napisali su: Novi Sad je mali,/Ali sise nisu!“ – stihovi su ostali na crvenoj cigli jedne novonaseljske zgrada, a pesnik je otišao negde dalje. I posle svega, Slavko Matić – Vijetnamac ostao je do kraja pesnik, neurimovan u poeziju, osuđen da rimuje. Svima nama dobro poznat kao muzičar, pevač, frontmen benda "Zbogom Brus Li", član gerilske grupe za ispisivanje grafita "4 Tita", glumac, protagonista u Žilnikovom filmu, od početka je menjao kostime, preoblačio se, skakao, pevao, recitovao, kroz jedno vreme koje još uvek traje. Pa zar je bitno da li su to osamdesete, devedesete ili dvehiljadite. Da li je to poetika vojvođanske ravnice ili urbanog panka, rimovani stihovi Mike Antića (uz koga smo svi rasli i čije smo zbirke pesama dobijali za rođendane tokom osamdesetih) ili jezički kalamburi Vujice Rešina Tucića (u Studiju 24 početkom devedesetih) ili slem poezija dvehiljaditih i ekologija na planini rudnik u "Porodici bistrih potoka"… Alternativa iz Pašićeve ulice gde otpadaju pankeri, ili udvaranje kremašici u fensi kafićima kod SPENS-a? Sve je to uticalo. Hteo, ne hteo, Slavko Matić je na kraju morao da odraste i da postane pesnik koji stoji iza vlastitih stihova, iako je u svom kratkom obraćanju čitaocu koje ja nazvao "Autorova autobiblija" zapisao – "Odrastao sam čovek, ali nisam još odrastao. I, ako budem imao sreću, ni neću. A ne znam ni koliko sam čovek".
U početku je pokušavao da piše naivnu poeziju, stihove da ostavi na crvenoj cigli novonaseljskog zida, ili u busu što piči (na liniji broj 2 Novo naselje-Centar), ali su stihovi počeli da ga uhode. Njegove pesme su kratke, zgusnute, na momente aforistične, ali i romantične. Ipak, iz romantizma i naivnosti, ispadaju kao ishodišta slike polupane realnosti koja opominje: o tome nas uči PRIRODA & DRUŠTVO: "Vetar nježno/ poljem snenim/ Nosi cvetni behar/ Prebijen bokser jedva drži/ Pobednički pehar/". Na koncu, pesnik Slavko Matić napušta naivnost rime i ulazi u ring surove društvene stvarnosti svestan i posledica borbe.
Samim ulaskom u boks meč urbane scene, pesnik menja kostim, prihvatajući parodiju, postmodernu travestiju od dečije poezije do Novih fosila (pesme - prepevi "A ja ja ja ja ja" i "E, moj Saša") i od Čombeta do Jovana Jovanovića Zmaja (pesme "Čombetova" i "Sanja"). Prihvatajuću svet i grad u kojem živi, Slavko Matić opisuje poetiku "Novosadskog vašara". Iako je frontmen grupe "Zbogom Brus Li", on svoje stihove velikodušno prepušta svojoj Hard core braći iz benda "Atheist Rap": "U godini jednom ovde ima skup/ O čemu se radi zna i čovek glup/ Vašar je to, brale, vašar vrlo lep/ Ma, glupo ti je tamo samo ako si slep".
On je i anarhista i prosvetitelj, stihotvorac i panker sa stavom prema religiji, prema državi, i prema rodnom gradu, o selu i kišnom danu. U celoj toj igri rečima, premetačinama, igrama, najpre čitaocu poručuje: "Ako ti se ne dopadam/ igraću se sam./ Ja igraću sa sobom sam./ Ako ti se ne dopadam/ Ti se igraj sam./ Ti zaigraj sa sobom sam", ali na kraju na duhovit način poziva na spajanje kroz znojanje: "Od koga se bojimo/ Daj da igre spojimo./ Odvojeno se znojimo/ Daj da znojeve spojimo./ Spoj znoj/Moj i tvoj."
Kada patetiše o ljubavi, patetiše kratko, a romantičarskim stihovima o ljubavi, rableovski suprostavlja svoju želju da sa voljenom osobom do kraja prdi. Ima u njegovim pesmama i rime i seksa, kalambura, aforističkih poenti… Od uglađenog pionira, uglednog građanina, pesnika za decu, kulturnog poslenika, izdavača… Slavko Matić postaje jezički delikvent prestupnik, u duhu onoga što je u svojim jezičkim prozaidama radio na primer književnik Sava Damjanov, ili u svojim hlebnjikovljevskim versama pesnik i dramaturg Ivan Pravdić.
Pred vama je pozamašna riznica pesama ozbiljno-neozibljnog novosadskog punk-rock-hard core trubadura koji nas upozorava da će se svako novorođenče roditi u svetu mrtvaca. Za razliku od stroge apolionijske linije novosadske alternativne scene i njenih protagonista, glavni junak poezije koja je pred vama odabrao je put dionizijske razbarušenosti, igre, gega, proslavljanja života, ukidajući granicu između niske i visoke kulture, svakodnevnog i uzvišenog, ozbiljnosti i neozbiljnosti, književnosti za decu i književnosti za odrasle. Godinama stvaralac, umetnik menja uloge, načine izražavanja, medije, želeći da nam nešto saopšti. Čitajući knjigu Matićevih pesama, iznenadićete se količinom stihova i dosetki koje je jedan kreativan i svima nama drag frontmen našeg omiljenog benda godinama beležio. Tu su pesnikova zapažanja, pojave, odnosi, događaji sažeti u stihove, sažeti u strofe. Sve je to tu negde, ali skriveno od nas. I pesnik je bio tu negde, ali skriven od nas. Stih kroz stih, kada čitamo otkrivamo da smo drugačiji mi kao čitaoci, i da je drugačiji Slavko Matić kao pesnik.
Autor teksta: Siniša Tucić, urednik edicije "Iza barikade"
