– O neuzvraćenoj ljubavi jednog sela prema železnici. 
Žiteljima okolnih velikih gradova, Čortanovci su najčešće poznati samo kao ljupko fruškogorsko selo. Bolje upućeni Beograđani i Novosađani znaju da je u pitanju svojevrsni vikendaški raj u kome poslednjih godina male kućice za odmor, voćnjake i kopane bunare sve brže smenjuju panoramski orijentisane luksuzne vile sa mermernim bazenima i džakuzi kadama.
Svedočeći takvoj privatnoj renesansi vikend turizma, pojedinac koji posmatra celokupan proces sa strane bi mogao pomisliti kako i sami Čortanovci nezaustavljivo srljaju u progres. Nažalost, stvarnost je potpuno drugačija.
Za Čortanovčane, najbolji dani su sada već u dalekoj prošlosti. Zapravo, u čitavoj Srbiji teško je pronaći slikovitiji primer propadanja jednog, nekada „gospodskog“, sela u poslednjih trideset godina.
U te tri decenije, Čortanovce je svaki vid napretka zaobišao, a izgubili su i ono što su imali, počev od hotela na Dunavu pa do železničke stanice.
Ovo poslednje Čortanovčane je posebno pogodilo. Sto četrdeset godina bili su ponosni na svoj voz i dve železničke stanice, a sada im je sve oteto. Iza leđa, neočekivano i gotovo podmuklo.
Ogorčenje je utoliko veće jer je izigrano poverenje „malih“, običnih ljudi. Ljudi koji su navikli da paze na svoje, drže datu reč, pošteno kupuju i prodaju, čuvaju tradiciju i osećaju zahvalnost prema svemu što im je životno važno.
Voz je za generacije Čortanovčana bio jedina veza sa okolnim svetom. Oni su ga voleli, ostali mu verni i ponosni na njega i u najtežim godinama za železnicu (i državu) kada su tehnička ispravnost, bezbednost, tačnost pa i higijena u vozovima postale relativne kategorije. 
S pravom su meštani ovog sela imali velika očekivanja od nove brze pruge. Naivno su verovali da su i oni konačno na pragu napretka. Nisu nikada ni pomislili kako im je posao da sumnjaju u stručnjake i institucije i bili su spremni da prežive i najavljeno „privremeno zatvaranje obe stanice“, iako im nikakva alternativa nije ponuđena.
Nažalost, sve što su Čortanovci izgradnjom brze pruge dobili su ulice uništene teškim kamionima, presahli bunari i šumski izvori i deponije jalove zemlje i šuta veće od okolnih brda. Inženjerima i graditeljima nije bio problem da u Čortanovcima isprojektuju i izgrade najzahtevnije objekte na trasi pruge, tri kilometra dugačak vijadukt i tunel kroz Frušku goru ali za stanicu nije bilo mesta.
Tako su Čortanovčani nagrađeni za ljubav prema železnici i poverenje u institucije pa su kao glavni junak u Geteovim „Jadima mladoga Vertera“ shvatili da romantika, iako privlačna, može dovesti do ozbiljnih razočarenja u životu.
Sada su jadi „malih“ Čortanovčana samo njihovi. Zato su oni odlučili da se samoorganizuju i složno zatraže nazad ono što im pripada. Grupa ljudi okupljena u inicijativu za vraćanje voza u selo već mesecima sprovodi agilnu kampanju sa ciljem podizanja svesti o ovom problemu u lokalnoj i široj javnosti. 
Kroz peticije, ankete, radne akcije, kontakte sa medijima, nezavisnim stručnjacima, opštinskim vlastima i nadležnim ministarstvima, kao i podršku javnih ličnosti, aktivisti ove inicijative traže da se u selu izgradi makar vozno stajalište (objekat kategorisan niže od železničke stanice) i ispravi očigledna nepravda.
Za sada, odgovor relevantnih institucija glasi da je izgradnja takvog stajališta, iako tehnički izvodljiva, „nesvrsishodna i neopravdana“ te da dugoročno treba tražiti druga rešenja. Čortanovčani ovo ne prihvataju, spremni da ovaj put ne popuste i strpljivo nastave svoju borbu...
Autor teksta: Dragan Blažić
Autorka fotografija: Ljiljana Grujić
