Odrastanje u Karakasu, Venecueli, bilo je iskustvo koje me je oblikovalo na načine koje tada nisam mogao ni da zamislim. Sećam se šarenih ulica punih života, smeha i topline ljudi, ali i mračnijih strana – političke nestabilnosti i neizvesnosti koja je svakodnevno vrebala. Kako sam odrastao, postajalo mi je sve jasnije koliko je moja zemlja prolazila kroz duboke krize.
Ove slike nisu nestale iz mog sećanja, naprotiv, postale su pokretač mog interesovanja za politiku. Ekonomska nejednakost bila je tako očigledna, gotovo opipljiva. Dok su neki imali sve, mnogi su se borili da prežive dan. Nestašice hrane, lekova i osnovnih stvari bile su deo svakodnevnice. Kao dete, nisam mogao da shvatim zašto je to tako, ali sada mi je jasno – te slike su me oblikovale i naučile da nejednakost nije samo pitanje novca, već i pitanje dostojanstva i opstanka. Nasilje i kriminal bili su deo stvarnosti s kojom smo svi morali da se nosimo. Sećam se zabrinutosti roditelja kada bih kasnio kući, jer je strah od pljački, otmica ili nasilja bio realan i sveprisutan.
U poslednje vreme, politička situacija u Venecueli je sve gora. Izbori koji su nekada budili nadu, sada deluju kao unapred izgubljena bitka, obeleženi manipulacijama i nepravdom. Ipak, uprkos svemu, ljudi ne odustaju. U svakom razgovoru s porodicom i prijateljima iz Venecuele, osećam tu upornost, taj neverovatan duh koji odbija da se preda. Venecuela će uvek biti u mom srcu, i dok god postoji nada, verujem da su promene moguće. Iako je budućnost neizvesna, verujem u snagu ljudi i u to da se borba za bolji život uvek isplati.
Autor: Viktor Okanto Jovičić
